Kako čuvati filmove i fotografije i kako kontrolisati uslove čuvanja kod kuće i u zbirkama

Kontrola temperature i relativne vlažnosti

Kontrola temperature i relativne vlažnosti (RH) je od kritične važnosti za očuvanje zbirki fotografija. Toplota ubrzava propadanje: stopa hemijskog oštećenja većine fotografskog materijala se udvostručuje sa svakim povećanjem 10 stepeni temperature. Visoka relativna vlažnost  pogoduje za štetne hemijske reakcije koje dovode bleđenja, gubljenje boje, i pojavu ,,srebrnog ogledala” na fotografskim zbirkama. Visoka relativna vlažnost u kombinaciji sa visokim temperaturama podstiče rast plesni i insekata. Izuzetno niska relativna vlažnost vazduha može dovesti do isušivanja i oksidiranja pojedinih fotografskih materijala, kao i Karling fotografija ili ljuštenja emulzije od staklene ploče.

Prekomerno variranje temperature i relativne vlažnosti vazduha su takođe štetne. Ovo može dovesti do strukturnih oštećenja unutar samih fotografija, kao što su pucanje emulzije ili savijanje fotografske podloge.

Temperaturu treba održavati na 21°C ili niže. U principu, što je niža temperatura, to bolje. Često se preporučuje za potrebe skladištenja temperatura 18-21°C.  

Relativnu vlažnost vazduha (RH) za mešovite kolekcije fotografija treba održavati između 30% i 50% sa fluktuacije manje od 10% na dan (variranje vlaznosti u prostoriji).

Skladištenje na nižem opsegu RH nego inače može značajno moze poboljšati dugoročnu stabilnost nekoliko fotografskih procesa. Hladnjača se često preporučuje za posebno ugrožene materijale kao što su fotografije u boji, nitratni filmovi, ili sigurnosni filmovi. Kada se materijali uzmu iz hladnjače oni treba da budu smešteni u plastičnu kesu i poželjno je da se aklimatizuju sobnim uslovima pre upotrebe. Ovim se izbegava potencijalna kondenzacija i stvaranje vode na hladnoj površini materijala.

Kod kuće 

Temperatura i vlažnost vazduha može biti pod kontrolom pomoću različitih oblika opreme i klima uređaja. Kada takva oprema nije dostupna još uvek se jednostavne mere mogu preduzeti kako bi se poboljšali uslovi sredine. Izbegavajte korišćenje potkrovlja (previše toplo) ili podruma (previše vlage) za skladištenje. Često enterijer u sobi ili ormar nudi najbolje okruženje.

Zbirke treba držati iznad poda gde je veća verovatnoća da će biti oštećena od insekata ili vode. Ne kačiti ili držati fotografije na spoljašnjim zidovima, u kupatilu, ili iznad izvora toplote kao što su kamini, radijatori, grejanje i otvori. Smanjite grejanje zimi, i podsticati osoblje i posetioce da nose toplu odeću. Izolujte vrata i prozore da bi se minimalizovalo ulaženje spoljnog vazduha. Držite fotografije u fasciklama, kutijama i ormarima. Upotreba klima-uređaja, Dehumidifiers i aerosola mogu biti od pomoći. Međutim, proverite da li takva oprema poboljšava uslove, a ne da ih pogoršava. Na primer, klima može zapravo povećati relativnu vlažnost vazduha pod određenim okolnostima.

Kontrola svetla

Svetlost izaziva oksidaciju, žutenje i bleđenje fotografija. Svetlo nanosi nepovratno oštećenje. Izlaganje direktnom suncu je najštetniji izvor svetlosti, veštačko osvetljenje (Volfram) je obično fluorescentno i manje štetno. Međutim, svi oblici svetlosti su štetni i treba da bude filtrirano. Ne postavljajte vredne fotografije na stalno mesto. Koristite kopije kad god je moguće (kolor laserske kopije su jeftine i lako dostupna alternativa) i smanjte osvetljenje što je više moguće. Izbegavajte kačenje fotografija na mestima gde će biti izložene dnevnom svetlu, posebno direktnoj sunčevoj svetlosti, ili da nefiltriranom fluorescentnom svetlu. Oba ova izvora svetlosti generalno ispuštaju velike količine štetnih UV zračenja. UV apsorpcionie fascikle se mogu koristiti za filtriranje štetnih zraka, kao i UV-apsorbcione folije koje mogu da se postave iznad prozora. Budite svesni da određene vrste fotografija su mnogo osetljivije na oštećenje svetlom nego druge. Većina fotografija u boji brže blede (dakle lomo fanovi budite na oprezu), dok su savremeni fiberbase crno-beli printovi stabilni na svetlosti. Izlaganje fotografija iz 19. veka treba da bude ograničeno i pažljivo kontrolisano.

Kontrola rukovanja

Otisci prstiju mogu da izazovu hemijska oštećenja na fotografiji, što bi rezultiralo izbeljivanje ili pojavu efekta ,,srebrnog ogledala”. Neobazrivo rukovanje može uzrokovati fizička oštećenja, kao što su na habanje, suze, ili cepanje. Koristite čiste rukavice ili čistu i suvu ruku kad god koristite fotografiju. Ne dirati fotografsku emulziju i rukovati pažljivo sa fotografijom. Fascikle i albumi obezbeđuju zaštitu od otisaka prstiju, štite od abrazije i cepanja. Kad god je moguće, izbegavajte direktno rukovanje fotografijama, koristite fotokopije ili umnožene originale, dakle scaaan...

Kontrola sistema za skladištenje

Pravilno skladištenje materijala su od suštinskog značaja za dugoročnu stabilnost fotografija i negativa. Oni pružaju preko potrebnu fizičku podršku i zaštitu za krhke predmete, a u isto vreme deluje kao barijera između fotografija i potencijalno nestabilnog okruženja. Od najveće je važnosti da se za skladištenje koriste neutralni materijali. Mnogo štete je učinjeno u prošlosti pomoću reaktivnih materijala kao što su: fascicle od kiselog papira napravljenog od opiljaka, gumice, spajalice, selotejp, lepkovi…

Sve fascikle za čuvanje fotografija treba da zadovolje specifikacije koje nalaže Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) standard ISO 18902:2001,1 i moraju da polože Photographic Activity Test (PAT) kao što je navedeno u standardu ISO 14523:1999.2 prvi standard daje specifikacije formate papira za fascikle, plastike, lepkovi i štamparske boje.

PAT ima dve propizicije: test za otkrivanje bleđenja fotografije koju izazivaju štetne hemikalije, i test za otkrivanje reakcije između želatina i i kućišta. Potrošači treba da se obrate svojim dobavljačima da li su njihovi proizvodi prošli PAT.

Kod skladištenja fotografija, najbolje je za svaka fotografija ima svoje kućište na polici ili fasciklu. Ovo smanjuje oštećenja fotografije i pruža fizičku zaštitu, podršku i izolaciju od oštećenja bilo kakve vrste fotografske građe. Štampa i negativi ne treba da budu u kontaktu jedni sa drugima u istom kućištu. Odgovarajuće fascikle mogu biti bilo od papira ili plastike. Kod nas najveći dobavljač takve opreme i proizvoda iz Nemačke, Japana itd. je Dunav Papir, naravno i cene su im najjače jer maltene nemaju konkurenciju..

Stari stari albumi možda estetski odgovaraju starim uspomenama, međutim ako se zapitate zašto su vam požutele fotografije, ili se oštete kad ih izvadite, onda je vreme da im date novi štek. Ovo su jedni od najčešćih albuma u koji mase čuvaju, gornji je onaj veliki sa lepljivom površinom i folijom koja razdvaja strane, što je ok. Međutim taj lepak na kartonu moze bez problema da ošteti poleđinu fotografije, a važni zapisi i beleške zauvek nestaju...Donji primer je sličan slučaj samo dosta starija varijanta, sa koricama obloženim tkaninom i kožnom riknom sa veselim aplikacijama.

Naravno danas postoji mnogo veći izbor foto abuma, od onih klasičnih kineskih sa folijama, do ovih zanimljivih ručno rađenih albuma od ekoloških materijala, korice su od rogača, a listovi su od recikliranog papira. Sa osušenim biljnim trakama koje se nalaze na sva četiri ugla omogućava da se umeću fotografije bez ikakvog oštećenja, ali ne i dugoročnog jer su puni drvenjače koja vremenom žuti i papir postaje kiseo, zato obazrivo. Svakih par strana su razdvojene flis ili pergamin papirom. Mana je što su robusni i mali broj fotografija moze da stane... Nije ni loša ideja nabaviti par tabaka pergamin ili flis papira (ako uopšte postoji mogućnost da je PH neutralan), i onda njime mogu privremeno da se ,,upakuju" negativi i fotografije kada se ,,najčešće, smeštaju u kutiju od cipela ;-) Ali ako već trpate u kutije onda razdvajajte rolne od fotografija!

Hmmm i kako su beše vaše uspomene? ;-)

 

Konzervacija fotografija iz perioda 1878.-1912.

Istorijat

Fotografije predstavljaju jedan od najtežih materijala za konzervaciju i restauraciju, samim tim što se sastoje iz više slojeva različitih materijala i hemijskih elemenata. Naša istorija je bogata foto-dokumentacijom, bilo da su umetničke bilo one zanatlijske, tj. portretske. 
O tome svedoči par primera iz privatnog vlasništva, poreklom iz Zemuna, Beograda, Pariza, i na njima se vidi početak i razvijanje fotografije u Srbiji.

  U vreme kada je Francuska akademija nauka proglasila pronalazak fotografije (1839. godine), Anastas Jovanović, šegrt Državne Štamparije koju je osnovao knez Miloš, boravi u Beču gde izučava litografiju i dagerotipiju. On biva zanesen konstruisanom metalnom kamerom izrađenu kod optičara Foigtlendera, i po povratku u Beograd, postupkom talbotipije beleži poznate ličnosti iz I i II srpskog ustanka kao i naše predstavnike kulture.

  U periodu druge polovine 19. veka pojavljuje se oko sedamdeset raznih imena fotografa, a veći deo njih u nazivu svoje firme, na poleđini kartona fotografije, stoji ,,knjaževsko-dvorski fotograf“. Tada je uveliko počela fabrička proizvodnja materijala i veliki napredak, tako da se javlja već preko 150 amatera, a jedna njihova grupa otvara prvu izložbu 1901. godine sa preko 1000 radova među kojima je i Branislav Nušić.

  1911. i 1912. godine Srpsko geografsko društvo organizuje dve izložbe u cilju da amaterima skrene pažnju da beleže objekte iz prirode, naročito raznih geografskih objekata što je danas od velikog kulturno-istorijskog značaja.

  Izdaje se prva foto-literatura ,,Fotografski pregled“ koga 1911.godine objavljuje Ilija Obradović, a ubrzo zatim 1914.godine u Nišu izlazi časopis fotografski arhiv.

Početak Prvog svetskog rata prekida napredak srpske fotografije, a scene rata beleži fotoreporter Rista Marjanović.

  Paralelno sa Beogradom, prvi fotograf u Zemunu je bio R. Aliančić koji je otvorio svoju radnju 1865.godine u Glavnoj ulici br. 228. Zatim dolazi Johan Rehnicer iz Novog Sada, potom Rudolf Gater koji isto u Glavnoj ulici otvara svoj atelje 1891.godine koji osvaja zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Parizu. Poznat je i po tome što je otvorio prvu bioskopsku salu u prizemlju, ispod svog ateljea.

Posle rata atelje otvaraju Branko Rajšić ,,Rave”, i Jovan Petrović.

  Većina fotografija koje su donete na konzervaciju potiču upravo iz ovih zemunskih ateljea.

Fotografije koje su donete na konzervaciju su na srebro želatinsko papiru fiksirane na kartonima, koji na poleđini imaju naziv ateljea. 

Stanje pre konzervacije 

Većina fotografija je dosta požutela naročito one starije (19. vek); imale su iskrzane ivice i ćoškove; tragovi vlage; fleka od rđe i muva; tragovi selotejpa; javljaju se i efekti ,,srebrnog ogledala“ po površini jer srebro nitrat usled oksidacije izbija na površinu i presijava se pod određenim uglom na svetlu. Na nekima fale delovi ili ćoškovi, kao i ogrebotine. Vrši se foto-dokumentacija pre intervencija, za vreme i nakon njih.

 

Prvo je vršeno mehaničko čišćenje gumicom. Dezinfekcija i pranje su se pažljivo vršili rastvorom alkohola i destilovane vode 1:2 uz pomoć vate. Rukopisi i mastila na poleđini kartona fotografija su fiksirani paraloidom u toluolu (B72).

 

Na nekima su se tragovi selotejpa skidali etil acetatom. Potom je rađeno ojačavanje kartona librokolom tj. knjigovezačkim lepkom jer je došlo do odvajanja slojeva unutar kartona i od same fotografije.

Ø   Restauracija je vršena samo uz pomoć toniranog japanskog papira na mestima gde fale delovi, jer  za samu analizu fotografija i hemijskih sastava nije bilo uslova da bi se vršile daljne intervencije.

Na kraju je vršeno presovanje da bi se lepak dobro zalepio u kartonu i ispravile blago iskrivljene fotografije.

 

Stanje posle konzervacije i mere zaštite

Zbog nedostatka odgovarajućih razvijača i fiksira nisu vršene intervencije koje bi pojačale kontrast ili smanjile tragove oksidiranja srebra. Retuširanje nedostajućih delova bi se vršilo pomoću vodenih boja preko airbrush-a ili četkicom tako što se odgovarajući ton sive ili crne nanosi u vidu malih tačkica uz pomoć lupe. Najbitnije je napraviti identični željeni ton boje za šta potrebana duža praksa. Ove boje se lako skidaju pa je nekad potrebno ponoviti postupak.

konzervacija i restauracija dve geografske mape Zemuna i Beograda iz 19. i 20. veka

Starije mape su uglavnom sačuvane u bakropisu, bakrorezu, drvorezu, pa je osnovni materijal papir različitog kvaliteta. Starije su dosta izkolorisane vodenim bojama, neke čak imaju pozlatu kod onih iz 16.,17. i 18. veka. Od mastila su se koristila čađ, galotaninska mastilo (tokom 12.veka), indigo mastilo (2/2 18.veka) koje je na kraju zamenjeno anilinskim bojama. To su: metil violet, metilensko zelena, fuksin i

nitrazin. Format prve mape iznosi: 51 x 45 cm ; druge mape: 65 x 39cm

Pre svega je urađeno mehaničko čišćenje gumicom i dezinfekcija rastvorom timola i 
alkohola koja se nanosi vatom ili raspršuje. Potom je sledilo pranje vodom, eventuano 
blagim deterdžentom i nakon njega dobro isprano.

Dok je još uvek materijal mokar, razdvajaju se kartografski segmenti koji se po 
potrebi izbeljuju ili skidaju mrlje. Potom se cetkom vrsi ojačavanje metil celulozom.

Da bi se oni nakaširali na novo platno, potrebno je iseći ameriken platno prvobitnog 
formata, ali sa po 5-10 cm dodatka na ivicama. Platno se kvasi toplom vodom, i na 
čistom stolu razvlači i ravna rukama. 

Potom se premazuje debelim slojem skrobnog lepka, kao i sam segment pojedinačno,
i ređaju se po platnu vodeći računa da se uklope međusobno, i da se istisne preostali 
vazduh između platna i papira pomocu plasticne folije i krpice. 

Kod prve mape su segmenti uklopljeni do kraja, dok smo kod drugog ostavili 3mm razmaka 
da bi se mapa mogla presavijati kao nekad. Nedostatke i rupe između segmenata su 
popunjeni japanskim papirom odgovarajućeg tona.

Potom se mapa ostavlja da se osuši na sobnoj temperaturi, i pažljivo odvaja sa stola da 
se ne bi javile pukotine. Opsecaju se ivice i stavljaju se u presu na par sati.

Izgled prve mape nakon konzervatorskih intervencija

 

 

Izgled druge mape nakon konzervatorskih intervencija

Stanje posle konzervacije i mere zaštite

Da bi se sprečila fizička,hemijska i mehanička oštećenja, potrebni su kontrolisani uslovi, smeštaj, kao i pažljivo rukovanje mapama koji se razlikuju od klasičnih bibliotekačkih i arhivskih materijala. Najvažnija pravila prilikom korišćenja mapa su: ne jesti, ne pušiti, ne žuriti dok se radi sa njima, ali sigurno sa velikom ljubavlju prema njima.

Optimalni uslovi za očuvanje mapa su:

·        Temperatura 16-18 C

·        Relativna vlaga 50-60 %

·        Kondicioniranje vazduha

·        Čiste i provetrene prostorije, ali bez izlaganja direktnim sunčevim zracima.

my graduating work

Kerećem od samog kraja, ali na sreću samo studiranja. Trajale su 5.godina (sa ili bez mastera još neznamo nažalost), na trećoj smo imali samo teoretsku nastavu, a sama praksa iz ove oblasti je krenula na 4.oj godini. Kako fakultet ne poseduje odgovarajuće uslove za ovu specifičnu granu konzervacije i restauracije, kolega i ja (samo po 2 studenta po godini) smo preusmereni na sticanje prakse u laboratoriji Narodne Biblioteke Srbije. Uslovi, saradnici, mentori, zadaci su bili sjajni i više nego zanimljivi. Možda baš zato što nismo na času u ateljeu ili studiju gde se od nas očekivalo do napravimo remek-delo već obrnuto, da ga popravimo. Dela iz umetnosti, politike, religije, obrazovanja. O tome ću u nekim narednim postovima.
Izbor za diplomski rad je bio potpuno prepušten nama, i odmah smo se uspešno snašli jer svako od nas ima barem neki stari foto-album, dedinu diplomu ili slično na tavanu, podrumu...U mom slučaju je radila igra sudbine, ukratko nakon smrti člana porodice, uvek usledi sređivanje prostorija, izbacuju se stare stvari, a i pronalaze raznorazne vredne koje ćemo da nastavimo da čuvamo. Iskopali smo stare albume u kojima su neke fotografije stare još od pre dva veka,a kod kuma geografske mape. Dakle dileme nije bilo, odmah smo krenuli da radimo i usput prisećamo.
Da bi nekima bilo jasnije kojom magijom mi to kao nešto stavimo u konzervu, izmućkamo, i vratimo polu-ubuđalu novčanicu u staro izdanje, vrši se nekoliko akcija.
Kako donesete svoju novčanicu u laboratoriju i nakon što se isćaskamo o njenoj sudbini, vrši se dokumentovanje, ili otvaranje konzervatorskog kartona. Tu kao lekari, ispišemo podatke vlasnika, zatečeno stanje, šta smo analizirali, koje metode konzervacije, i restauracije smo primenili, i naravno uradili foto dokumentaciju.
Na neki način ovi postovi će biti foto-konzervatorski kartoni :-) Kroz svaki karton ću predstaviti po jednog pacijenta i kako sam ga izlečila. Za dodatna pitanja se obratite načelniku klinike ili na e-mail u dnu bloga.

conservation and restoration of archive material
location: National Library of Serbia/ Belgrade /
tutor: Željko Mladičević
graduating work on Faculty of Applied Art //2010.

 Umetnička grupa Goethe-Gerile ili tkz. “Kunstgruppe”, sastoji se od male ali odabrane ekipe. Svaki pojedinac naše porodice je lep, pametan, ambiciozan (manje ili više), a sklopom naših različitih kvaliteta zasigurno činimo jedan umetnički identitet koji će ostaviti traga u Goethe-Institutu. Od različitih oblasti umetnosti i naših zajedničkih interesovanja najbliža nam je vizuelna umetnost, kao i intervencije u javnim prostorima. Izabrali smo upravo taj način komuniciranja zbog jasnog, glasnog i preciznog pokazivanja svega što imamo i znamo što većem broju ljudi. 


Goethe-Gerila Kunstgruppe

photo by Kintec

 Prva fotografija objavljena na ovom blogu, cisto radi testa :)